Пут путујемо, о себи казујемо... (19. наставак)

Сцена је спремна, путници окупљени и орни за будућа дружења. Међутим, амбијент је избледео од рабљења у претходним наставцима, да УДБУ и не помињемо, она се сама јавља... Аутору више нема узмака, ако не покрене замајац приче све ће се расплинути у омаглицу духова без адресе, а он потонути у неколико смртних грехова сваког писца.

- Идемо, пут путујемо... - певушила је Златана и додавала у најежено уво ка5ана 55 - да о себи казујемо...

- Крочимо смело! - отело се ка5ану а његова рука се власнички обмота око Златане.
- Где? - разложно запита Амик.
- Како? - додаде Прекобарац и истури свој левитирајући штап. - За мене лако, али ви... заиста.... како?
- Види, види! - зачуди се Амик. - Буди се брига за заједницу...
- Ако је "како" оно право, није важно "где" - изјави Mister New Wave. - Сплавом, што да не?
- Као Робинзон?!?! - ужасну се Златана.
- А шта фали Плавом Робинзону? - зграну се MNW

- Безецовао сам бели караванчић, сладак као пуслица - обавести их Раде.

- ... и оверио пића за пут.

- Ама, не! - завапи ка5ан 55. - Заборављате да сам ја ка5ан-бродар!

- Чамцем? - забрину се Амик.

- Златана и ја - и 55 привуче даму к` себи - штедели смо за бродић који ће бити наш мили  лутајући дом. Скуцкали смо нешто пара за ово, ево, видите...

- Аух! - загрцну се Амик.

- Богами - забрину се Раде. - Моја комби-пуслица има жестоку супарницу... Какав бар има?

- Stealth технологија на делу... - закључи MNW. - Невидљива лепотица Дунава...

- Можда сте у праву - скромно ће ка5ан. - Али није тај, овај до њега...

- Купили смо га видимо свет. Али, све се променило. Свет се овде утрпава, па треба путовати да видимо шта је оставио само за себе...

- Личи на Златану! - омаче се Амику.

- И ви сте то приметили! - обрадова се ка5ан 55.

- Иста елеганција - распилави се Амик што се, најзад, његове визије прихватају. - Такође, уздржаност, ненаметљивост, више је у нашим мислима него са нама... И, несагледивих могућности...

- Као коктел Трофазни Шатл Свете Луције са ледом! - додаде Раде (кога интересује рецепт, он је овде на крају стране).

Ка5ан 55 се окрете Радету са две ледене санте у очима.

- Прихватићу то, госпо`н Раде, ако имате неко врло уверљиво објашњење!

- Имаћу, чим... - Раде одмахну руком.

- Мислио је: увек је ватра скривена, изнутра - извуче га Прекобарац.

- Ох... Дивно! - прихвати то Златана и окрете се ка5ану: - Зар нису слатки, право византијско комплиментирање...

Раде се дубоко наклони и за тренутак изгуби равнотежу: - Хвала вам, госпођице - госпођо! Ви сте осетили саму суштину мојих речи

Наставак текста је на тихом крчкању...

Миливој Анђелковић



Следећи наставак > 20. Рукопис Дунава и Octopodus Arga (20. наставак) 3.12.09. http://vizant.blogspot.com/2009/12/octopodus-arga-20.html

Убеглице, газде и шанкери – скидање маски (18. наставак визуелног романа)

Неколико дана по повратку било је као да се време вратило уназад. Опет су били на почетку, добили су још једну прилику.

Amika.rs је деловао исцелитељски. Његов облик маглене потковице или магијског слова / броја «Пи» - како је то запазио Прекобарац – сабирао је енергију и обнављао снагу.

Помисли о другачијем и сећања на нека давна путовања била су све чешћа.

Прва је то јасно изрекла изрекла Златана коментаришући успутни разговор на на сасвим друге теме.
(Овде је аутор показао сву своју непоузданост. Зезнуо се, није могао да нађе тај текст ма свом сајту, мада ЗНА да је ту негде. Или, ако вам се више свиђа романтична варијанта: прича се отргла од аутора и почела сама да се пише... Благо нама, ауторима...
Дошло је време за прави излазак и почетак насељавања Византије.

- Староседелац, дошљак, избеглица... – преслишавао се ка5ан 55. – Ништа од тога. Ја сам овде убеглица. И нећу то да останем.
- Овде смо смирени и слободни – нећкао се Амик. – Сачекајмо...
- Шта? – питао је Раде.
- Па, боља времена...

- Е, мој друже амикарски – осмехнуо се Раде. – БОољАа вРрЕемЕенАа! Времена су увек иста, само се газде и шанкери мењају.

- Шта значи то: овде смо слободни? – гласно се запитао ка5ан 55. – Право да не гледамо телевизију, повластица да ту и тамо гвирнемо на наслове новина, тек да се уверимо да се, тамо напољу, ништа није променило?
- Да причамо приче и разговарамо о њима – покушао је Амик са романтичном варијантом.

Више га нико није слушао

- Значи да јесмо овде јер нисмо нигде – убацио се Mister New Wave коме су варвари политике још стругали кроз мозак. – Као балони који немају тежиште...

- Политика је више ветровита него сидровита – полумудро је прозборио Амик, али то више нико није разумео. Или није желео да разуме.

- Звекетава част за малу власт! – убеђено је проговорила Златана, напућила усне и најзад, сасвим слободно, положила своју глатку, савршену руку на топлу мишицу ка5ана.
Ка5ан 55 гануто је пољубио њену надланицу и нешто шапнуо, само за њу. Звучало је као

- Доста је овог декамеронског живота – подвикнуо је Раде, правећи се да не види Златану и ка5ана. – Свуците те маске Бокача, Карвера, Пељевина... Време је да се пут путује, ником не казује...
- Ни тамо није боље – смирено је проговорио Прекобарац. – Живео сам у оба система вредности – и то више не могу да заборавим...

- ... и побегао сам из оба. То је било ослобођење!

- А ја сам се јутрос попео на врх Јужне Капије... – почео је Раде.
- Опет си прескочио спавање и доручак – убацио је Амик и прекорно погледао Прекобарца.
- Не гледај га, и он је био са мном. Придржавао ме је оним његовим чаробним штапом... А горе, и свуда около, све је већ било зачарано... Светлости. Даљине. Плаветнило. Празнина... Викнуо сам:

- ЈАААаааа! ЈАааа сам ОООооовдЕЕЕеее!!!

– ОВДЕееее! – одазвала се Празнина. – ОоовдЕЕЕеее...

– Што дајеш, то и добијеш! – објаснила је Златана и присно гурнула своју хладну руку у широки џеп ка5анове пелерине.

– Да, путоваћемо – сетно је закључио Прекобарац. – Миксаћемо простор и време, али празнина... Празнина ће се увек ширити пред нама...

(Биће још наставака, ко издржи 1002 екрана, водим га на пиће...)

Миливој Анђелковић

Следећи наставак > 19. Пут путујемо, о себи казујемо... (19. наставак) 30.11.09.
http://vizant.blogspot.com/2009/11/19.html

ВизЕлИнКа Кал. 9: ТОЧАК СМРТИ (међунаставак визуелног романа)

ВизЕлИнКа Калибар 9 ???
То у потпуном тексту значи
Визуелно-електронска интерактивна прича на 9 екрана
а може и Визуелна линк прича на 9 екрана,
или присно скраћено ВизеЛинка 9; а зове се

ТОЧАК СМРТИ

Са родитељима се посвађао због девојке: «Намигуша», тврдили су. «Није за тебе».
Љубав га је удаљила и од другара, није више имао времена за њих. Журке на којима су се сусретали пратиле су «добронамерне» опаске о њој и њеним бившим које су у њему распалиле вулкан љубоморе.
- Хоћеш ли списак? – питала је. – Које позе? Колико пута?
- Флертујеш – покушао је да објасни. – Изазиваш и дајеш им наду...
- Па нисам у манастиру. Или, можда, јесам?
Није била, наравно, и онда је постала ћутљива, па нервозна и напрасита...
Када га је оставила, повукао се у себе. Престао је да излази и посветио својој старој, запостављеној љубави – електроници.
Смиривао га је прецизан и стрпљив рад повезивања апарата и стварање нових који су у себи носили зрно деструкције – љубавна освета је пренета на виши, симболични план.
А онда се нашао на прагу огромног, ненаданог открића: направио је Точак Смрти!


Било је то опијајуће осећање седети у соби и преко екрана усмеравати невидљиву енергију чије су искре дугиних боја откривале лепоту ужаса и лакоћу смрти.

За пробу потаманио је све пацове у околини. Точак Смрти је радио тако прецизно и неодољиво успешно да му се кожа јежила.
Није могао да верује, већ после неколико дана је посумњао да је све само сањао. Пробао је поново и оба чопора паса луталица који су терорисали крај нестали су у диму и ситним пламеновима. Као да је неко укресао десетину упаљача. Пуф!!! – и није их било...
Када је локална банда опљачкала оближњу продавницу, почео је да их вреба и сакупља податке о њима: ко, где, када, како...
Заборавио је да живи у крају у коме се зна не само шта радиш, већ и шта мислиш и намераваш. И, једног дана...

Они су били бржи. Искуснији, неоптерећени обзирима, суровији. Морао је да ради за њих. Моћна енергија његовог Точка Смрти обављала је срамотне задатке уклањања непожељних, елиминисања старих чији су наследници богато плаћали услугу, ликвидације пратњи новчаних пошиљки...

Када се банда окупила да подели велики плен, искористио је тренутак непажње и осветнички, осећајући се као спасилац човечанства, упутио је Точак Смрти на њих.

Све се претворило у дим, на месту састанка остао је само понеки искривљени, полуистопљени новчић.
Сутрадан, посетили су га командант најближе касарне и шеф полиције.

- Све зна-мо... – цедио је слогове генерал. – Поседујете, хм... хммм... ван-земаљ-ско о-ору-жје... Направили сте го-ми-лууу прекршаја... Укупно, 101 година зат-во-ра... Али, ако...
- Ако је то било у служби војне одбране – бодро је наставио шеф полиције – правда је немоћна. Она је тада на вашој страни. И нема шта да ту тражи...
- Размислићу – обећао је. – Имам две алтернативе, обе примамљиве...
Предвече, после вишемесечног ћутања, телефоном се јавио отац.
- Што је било, било је – објавио је веселим гласом. – Две генерације; вечина прича... Него, сетих се недавно, јесам ли ти причао да сам одувек желео да радим у војсци? Униформе, параде, ордени, повластице и погодности...
Онда су на врата хрупили другови.

- Шта је са тобом? – галамили су. – Нигде те нема… Дај, дођи, не знаш шта пропушташ… А она, твоја, стално се распитује за тебе…
- За мене? – изненадио се.
- Ма, зачарао си је, брале. – Имаш неку моћ, шта ли…
- Моћ? Ја? – запитао је.
Увече, дошла је његова бивша девојка. Нимало збуњена, отресита и насмејана.

- Бићу са тобом – обећала је. – Растајање је врста смрти. А ја хоћу да живим. Са тобом.
Одбио је и закључао врата за њом. Умри, помислио је. Као што сам ја умро.
Искључио је телефон, звоно на вратима. Осамио се.
Путеви су отворени и слободни, одлучио је. Изграђени су за путовање. Па, идемо, чудовиште моје...
Спаковао се, сместио и покренуо Точак.
Ништа.
Проверио је све контакте, распореде, везе.

Опет ништа.
Чудовиште више није радило.
Сетио се криминалаца, војске, полиције, оца, другова, девојке... Ко је од њих раскидао фино ткање догађања? Чије потребе, жеље и емоције су биле јаче од саме нужности?
Када то, једном, сазна, Точак Смрти ће поново прорадити, али он више неће имати потребе да га покреће.

Миливој Анђелковић