19.12.09

"Лежећи полицајци" на рајском и европском Дунаву (22. наставак)

Сутрадан, «Арго» је рано запловио


јер су сви преспавали на броду. Са кеја, махало им је неколико шетача кућних љубимаца и комплетна јутарња смена кафића «Код Јужне Капије».

- Брзо се вратите! – довикивали су.
- Вратићемо се! – обећао је Раде. - А ви попуните залихе!
- Хвала на подсећању! – одмахивао му је шеф и одмах наредио: - Преполовите наручена пића, неће толико требати.
- И нове амрелчиће за коктеле!! – довикивао је Раде већ из даљине.
- Молим? – упитао је шеф збуњено.
- !!! Амрелчиће!!!
- Анђелчиће??? – чудио се шеф.

Раде је немоћно одмахнуо руком и осталима на броду растумачио догађај.
- Чим макнем, они почну да греше!



Сава је искрила на јутарњој измаглици. Два запењена набора раздвајала су се пред прамцем и ширила у моћан траг који је љуљао обале. Пред њима су се отварала два неба између којих су летели.


Ка5ан 55 је осмехнуто и самозадовољно загледао сапутнике, више него реку испред брода.
У зубима је стезао повећу лулу. Био је непушач, али... Ка5ански ритуал је то захтевао.
Амик је фурњао из своје огуљене лулице, распаљујући овлажен дуван у њој. Вишедеценијска навика је то наређивала.

- Свака река има две воде - тумачио је ка5ан. - Она на средини увек је бржа од оне поред обала...
- Успоравају је усидрени сплавови? - нагађао је MNW.

Ка5ан га одсутно одмери и настави: - А тамо десно, видите оне ковитлаце? Ту почиње ушће, а тамо даље, тамо почиње Дунав... Бистрија вода је Сава, а она сиво-браон је Дунав. Пун панонског песка и муља.
- Наравно - промрмља Амик преко луле која се таман распалила - кад за собом вуче целу европску историју.
- На ушћу су две одвојене реке, воде се измешају тек после...
- Баш сам то хтео да кажем - јави се Раде. - Није тамо где јесте, већ је тамо где није!
- Све по два - значајним гласом примети Златана. - У паровима. Закон природе.



Амик изваја убедљив, јединствен дим из луле, али то нико не примети.
Брод благо поскочи, као да је налетео на гомилицу шљунка.
- Ушли смо у Дунав, рајски, а сада европски - објави ка5ан 55.
- Зато на њему има "лежећих полицајаца - климну Раде са разумевање.
- Први - одбројавала је Златана. - Сада ће други, његов пар...

Брод још једанпут поскочи.
Златана победоносно погледа све око себе, а Амик се сумњичаво загледа у ка5ана 55. Он извади незапаљену лулу из уста, лако се наклони и климну Амику. Није баш све што знамо отишло са димом, значио је његов покрет.

Клизили су испод вечитог Калемегдана као по леду. Иза њих, две беле пруге лепезасто су се шириле запљускујући обале.
- Фантастично! - одушеви се Златана. - Одувек сам сањала да будем на НАШЕМ броду - и она значајно погледа ка5ана - и да ми коса лепрша на ветру...
- Ево стижу и украси за вашу жељу - и MNW показа на небо.
Одгоре, стреловито се спуштало неколико бљештавих вртлога шљаштећих боја као да су побегли са новогодишње јелке.


- !!! Чувајте се!!!  - повика ка5ан из свег гласа, а његова ритуална ка5анска лула излете му из уста.

Наставак следи, текст не сме да се заледи ни у 2010,
години чудној која се сажима у саму себе

2010.

!!! СРЕЋНА НОВА ГОДИНА !!!

Миливој Анђелковић

Следећи наставак > 23. !!! Чувајте се – Алијанса напада!!! (Први разговор са Султаном)1.1.10.
http://vizant.blogspot.com/2010_01_01_archive.html


18.12.09

Нови амрелчићи за другачији живот (21. наставак)

Испловљавамо сутра! - пословно је закључио ка5ан 55. - Све је набављено, проверено...
- Дивно, драги! - обрадовала се Златана.
- Хм... хмммм... - збуњено се огласи Амик. - Тако брзо?

Раде га искоса погледа - знаосамдаћетакобити...
- Ти остани! - нехајно предложи. - Бићеш наша поуздана база у залеђу...


- Ако останем, биће још горе - двоумио се Амик.
- Немојте да вам буде горе! - охрабривала га је Златана.
- Овде постаје досадно - убаци Раде. - Један кафић... исто друштво... иста пића... исти амрелчићи на коктелима...
Амик климну главом, без речи.
- Он је ОДЛУЧИО! - преведе Раде његов климоглав. - Између досаде и авантуре, изабрао је неизвесност!


- Било би најбоље да се прво вратимо, па онда пођемо - убаци самоуверено MNW. - Ето, како сам ја, на интуицију, пошао са вама. (Овде то пише, линк само за радознале и заборавне).
- Није то што мислиш - прекиде га Раде. - Сада почиње симпозијум о хамлетовској дилеми...

- Ово путовање није викенд-излет - покушао је Амик да објасни. - То је одлазак без повратка!
- Хм... ХМММ... ХММ - увређено се огласи ка5ан 55.
Остали се окренуше ка Амику, збланута лица као нови акционари очарани лепотом  и изгледом берзе.


- Вратићемо се, то да - настави Амик. - Али промењени. Вратиће се неки нови који ће се представљати као ми. Е, сад, питање је: да ли ја желим да будем тај ДРУГИ?
- То је као амрелчићи на коктелу - објасни Раде збуњеном MNW. - Може се живети и без њих...





- ...али то није прави...
- Живот?
- Ма не! Коктел, наравно!

- Спуштаћемо се низ вечити Дунав - проговори Прекобарац.
- А да Рај нисмо стигли да оверимо... - убаци двосмислено Амик.
- Идемо тамо - настави Прекобарац - где је историја најгушћа. Магловита. Често затамњена. Вихорна... Где многи догађаји имају неколико значења и још вишетумачења...



- Ви сте преживели, како видим... - одмери га MNW.
- Синко, ако ништа друго бар си упоран... - констатова Раде. - Овде пише о томе, треба мало и да читаш... Најкраће, болоњски речено, спасао га је његов хај-тех-стелт чаробни штап са западном лиценцом!
- Спасла га је упорност - исправи га Амик.
- Мушка одважност - додате Златана.
- Самоувереност - убаци ка5ан 55. - Остао је сам, што ће рећи да се удружио са најбољим!
- Сигурно вам је помогла нека невладина организација? - запита MNW.
- Јесте - прихвати Раде. - Она што води бригу о кучићима... Меркали су га трговци органима, и замало да га узму под своје...
- Није он баш млад за даваоца... - није се предавао MNW.
- Откуд купац зна да ли су око или бубрег стари 20 или 60 година? - објасни Раде. - То је чист бизнис: трак лова - трик роба...
- Сви зарађују и сви губе... - замудровао је Амик.
- Рекосте, преживео сам? - огласи се Прекобарац. - Е, видите - као да нисам! Што би рекао Амик, ово је други ја. Остала је само стара, незграпна љуштура код које се и трговци органима двоуме...
- Не брини, пријатељу - обећа му Раде. - Измоделоваћу ја тебе... Са овог путовања вратићеш се не као неко други, већ као трећи и четврти...



Pojedine slike su se pojavljivale i nestajale jer ih Cincopa.com
pušta kao Rusi i Ukrajinci gas - povremeno. 
Zamenjene su drugim, naravno boljim, a zanimljivo je
kako se tada pomeraju i značenja.


Idealni vizuelni roman imaće po nekoliko slika
 umesto jedne - da sam čitalac odabere sliku,
kojom bira i svoje, subjektivno značenje teksta...


Наставак се слаже, реченица до реченице, слика преко слике, као партија виртуелних домина без победника  - брод ће запловити, коначно...

Миливој Анђелковић



Следећи наставак >  22. "Лежећи полицајци" на рајском и европском Дунаву (...19.12.09.
http://vizant.blogspot.com/2009/12/22.html



3.12.09

Рукопис Дунава и Octopodus Arga (20. наставак)

Одлуком да се путује бродом, остварила се Радетова слутња из првих дана боравка у Amika.rs. - то можете проверити овде, пети пасус...
Карта Дунава, већ мрљава од отисака чаша свих кафанских пића и сталних гостију, раширена је пред будућим истраживачима. Његове окуке, меандри, завојице и успутнице преко целог континента исцртавале су шару пуна значења.


- Какав потпис! Шта овде пише? - узбуђено је запитала Златана.
Ка5ан 55 се важно испрси.
- Да, драга моја, право питање. И тај рукопис ће једном бити прочитан. Четврта река која извире из раја, ма где он био - Фисон. Па Истер, Danubius, Газ на турском, и потом Дунав, Danube на новоапашком... Много имена за исту поруку...

- Много читача рукописа који још нико не разуме... - уплео се Амик који је, по обичају, све знао. (Добро, не баш све, али је тако изгледало). - Византинци су сваке године слали специјалан бригантин да са средине Дунава донесе у Константинопољ свету рајску воду... И она је трајала, свежа и питка, више од годину дана...
- Пре пола године, морао сам да запливам реком - додао је 55. - Изашао сам са наслагама црнила на грудима и смрадом који је издржао два темељита прања и туширања.
- Плашите ме, драги мој - заколутала је очима Златана.
- Не бојте се, драга. Ја ћу вас са задовољством чувати, бринути и заштити од сваког црнила...

- А обале? - заинтересовао се MNW. - Насељене, претпостављам. Има ли сплавова за провод?
- Нека вам исприча Прекобарац - упутио га је Раде. - Он је туда прошао и већ нам је причао, ево то имате овде, на крају стране...

- То су далеке колоније, фанови и одјеци Octopodus Vulgaris-a... - објаснио је Прекобарац. - Њени пипци милују цео свет... Да све постане Она.
- Радо ће и нас примити - убацио се Амик који је опет све... - пише горе о томе. - Ако прихватимо то примамљиво гостопримство, ми више нећемо бити исти.
- Можда је то пут који је већ трасиран? - запитао се MNW, сећајући се лектире из Amika.rs. - Тихи ход Револуције кроз институције?
- Институције су појеле револуционаре - изјавио је Амик и важно погледао около. Но, на његову парафразу познате изреке нико није реаговао, сви су слушали Прекобарца.

- ... а тамо, на средини реке, прво ће на нас налетети вихор Левитар...


- Не знам за тај ветар... - сумњичаво је промрсио 55.
- То је ветар кога покреће поверење у државу...
- Опет институције? - запитао је MNW.
- Мој пријатељ Вујица Решин Туцић - сетно је додао Раде - то је назвао МАРКС, ЕНГЕЛС, ЛЕЊИР и био предложен за притвор, затвор и забрану пића на пет до десет година...

- Затим - настављао је Прекобарац неумољиво - захватиће нас дневно-ноћна плима Краја Историје...


- Каква мршавица! - изненадила се Златана.
- Бори се против моћне силе - објаснио је Прекобарац. - Она све нагони на ОКе гребене.
- Какве? То нешто значи?
- Нисте чули? - изненадио се Раде. Значи: Отми или купи, евентуално...

- Током пловидбе чућемо громогласну песму Орфита - додавао је Прекобарац као да претходно није било довољно.


- Она уништава све што квари њену мелодију...
- Пратићемо ритам - нашао је решење MNW. - То не може да омане.
- Запушићемо уши  као Одисеј, али слушалицама... - опет је Амик све знао.
- Ко пева? - знатижељно упита Златана.
- Пева Хор Светих Акација.


- Оне чувају овај свет да се случајно не промени...

- Плашите ме - пожалила се Златана. - Уместо на излету са пријатељима наћи ћу се у рату са силама света...
- Нећемо ратовати, госпођице. Octopodus Vulgaris се не побеђује оружјем. Разбићемо  самоувереност номада комерцијале, надвисити варваре културе, исмејати кловнове краја историје...



- Зашто баш ми, сада и овде...?
Прекобарац подиже своје рожнате капке и погледа око себе. Сви су чекали његов одговор, једино је Амик студирао добро познати трг са друге стране прозора.
- Зато сам се вратио... - рекао је замишљено. - Балкан је свету подарио четири велике цивилизације, остали тек једну или две. Све што поново почне, почеће овде, на обалама рајске реке...
- Четири? - неповерљиво се огласи MNW.
- Него шта! - убедљиво се огласи Раде. - Имали смо симпозијум у УДБИ. Ево, овде то пише, ПРВА ЛЕКЦИЈА, па читај...

- Међутим, име... - проговори 55. - Заборавили смо име!
- Велика балканска журка! - предложи MNW.
- Донатори траже спонзоре! - огласи се Амик.
- Посело на реци - умилно предложи Златана.
- Крај историје се одлаже до даљњег! - спремно изјави Прекобарац.
- УДБА препекла, наша дружина дорекла! - одсече Раде.

- Ама, људи, не то! Име брода! - освести их ка5ан 55. ЗЛАТАНА, наравно!
И он упути дуги, заљубљени поглед дами. Одговорише му две ледене стреле из њених очију.
- Две Златане? То је немогуће, бар на овом свету!
- Па, шта предлажете, драга? - одмах се сложи 55, снужденог лица.
- Рекли сте - велика хоботница? Постоји и мала поетичног имена: АРГA...


- Прави предлог! - одушеви се Амик. - Велике ужасава и сама помисао да постоје исти као што су они, само мали.
- Octopodus Arga против Octopodus Vulgaris? - замишљено упита 55. - Скратићемо на АРГО...
- Cargo? - зачуђено запита MNW. - Ипак нека комерцијала?
- Научићемо ми тебе, драги мој! - клепи га по леђима Раде. - И ми овде имамо Болоњу, али њена декларација почиње пет векова раније, од Византије а не од Карла СВМА.
- Карла Великог? Шта је то СВМА?
- Тај Карло... Самозванац, Вечити Младожења и Аналфабета... То имаш овде, на крају стране... Прочитај, немој да те стално лажу...

- АРГО, одличан предлог! - сложи се Прекобарац и загледа у снужденог ка5ана 55. Наклони му се и настави: - У вама, поштовани, имаћемо нашег Јасона. А госпођица већ јесте наша чаробна чаробница Медеја!
Ка5ан сину и важно диже главу. Златана се благо осмехну и захвално погледа Прекобарца.

Амик, са стране, одмахну главом и шапну Радету: - Мудар је овај твој кафански сабрат!
- Мудрост, то мање - више - одшапну Раде. - Имао сам муке да га приволим овдашњој вештини ласкања и лукавог подилажења. То не може да смета...


30.11.09

Пут путујемо, о себи казујемо... (19. наставак)

Сцена је спремна, путници окупљени и орни за будућа дружења. Међутим, амбијент је избледео од рабљења у претходним наставцима, да УДБУ и не помињемо, она се сама јавља... Аутору више нема узмака, ако не покрене замајац приче све ће се расплинути у омаглицу духова без адресе, а он потонути у неколико смртних грехова сваког писца.


- Идемо, пут путујемо... - певушила је Златана и додавала у најежено уво ка5ана 55 - да о себи казујемо...
- Крочимо смело! - отело се ка5ану а његова рука се власнички обмота око Златане.
- Где? - разложно запита Амик.
- Како? - додаде Прекобарац и истури свој левитирајући штап. - За мене лако, али ви... заиста.... како?
- Види, види! - зачуди се Амик. - Буди се брига за заједницу...
- Ако је "како" оно право, није важно "где" - изјави Mister New Wave. - Сплавом, што да не?
- Као Робинзон?!?! - ужасну се Златана.
- А шта фали Плавом Робинзону? - зграну се MNW


- Безецовао сам бели караванчић, сладак као пуслица - обавести их Раде.


- ... и оверио пића за пут.
- Ама, не! - завапи ка5ан 55. - Заборављате да сам ја ка5ан-бродар!
- Чамцем? - забрину се Амик.



- Златана и ја - и 55 привуче даму к` себи - штедели смо за бродић који ће бити наш мили  лутајући дом. Скуцкали смо нешто пара за ово, ево, видите...



- Аух! - загрцну се Амик.
- Богами - забрину се Раде. - Моја комби-пуслица има жестоку супарницу... Какав бар има?
- Stealth технологија на делу... - закључи MNW. - Невидљива лепотица Дунава...
- Можда сте у праву - скромно ће ка5ан. - Али није тај, овај до њега...


- Купили смо га видимо свет. Али, све се променило. Свет се овде утрпава, па треба путовати да видимо шта је оставио само за себе...
- Личи на Златану! - омаче се Амику.



- И ви сте то приметили! - обрадова се ка5ан 55.
- Иста елеганција - распилави се Амик што се, најзад, његове визије прихватају. - Такође, уздржаност, ненаметљивост, више је у нашим мислима него са нама... И, несагледивих могућности...

- Као коктел Трофазни Шатл Свете Луције са ледом! - додаде Раде (кога интересује рецепт, он је овде на крају стране).

Ка5ан 55 се окрете Радету са две ледене санте у очима.
- Прихватићу то, госпо`н Раде, ако имате неко врло уверљиво објашњење!
- Имаћу, чим... - Раде одмахну руком.
- Мислио је: увек је ватра скривена, изнутра - извуче га Прекобарац.
- Ох... Дивно! - прихвати то Златана и окрете се ка5ану: - Зар нису слатки, право византијско комплиментирање...
Раде се дубоко наклони и за тренутак изгуби равнотежу: - Хвала вам, госпођице - госпођо! Ви сте осетили саму суштину мојих речи

Наставак текста је на тихом крчкању...

Миливој Анђелковић



Следећи наставак > 20. Рукопис Дунава и Octopodus Arga (20. наставак) 3.12.09. http://vizant.blogspot.com/2009/12/octopodus-arga-20.html



22.11.09

Убеглице, газде и шанкери – скидање маски (18. наставак визуелног романа)

Неколико дана по повратку било је као да се време вратило уназад. Опет су били на почетку, добили су још једну прилику.

Amika.rs је деловао исцелитељски. Његов облик маглене потковице или магијског слова / броја «Пи» - како је то запазио Прекобарац – сабирао је енергију и обнављао снагу.

Помисли о другачијем и сећања на нека давна путовања била су све чешћа.

Прва је то јасно изрекла изрекла Златана коментаришући успутни разговор на на сасвим друге теме.
(Овде је аутор показао сву своју непоузданост. Зезнуо се, није могао да нађе тај текст ма свом сајту, мада ЗНА да је ту негде. Или, ако вам се више свиђа романтична варијанта: прича се отргла од аутора и почела сама да се пише... Благо нама, ауторима...
Дошло је време за прави излазак и почетак насељавања Византије.

- Староседелац, дошљак, избеглица... – преслишавао се ка5ан 55. – Ништа од тога. Ја сам овде убеглица. И нећу то да останем.
- Овде смо смирени и слободни – нећкао се Амик. – Сачекајмо...
- Шта? – питао је Раде.
- Па, боља времена...

- Е, мој друже амикарски – осмехнуо се Раде. – БОољАа вРрЕемЕенАа! Времена су увек иста, само се газде и шанкери мењају.



- Шта значи то: овде смо слободни? – гласно се запитао ка5ан 55. – Право да не гледамо телевизију, повластица да ту и тамо гвирнемо на наслове новина, тек да се уверимо да се, тамо напољу, ништа није променило?
- Да причамо приче и разговарамо о њима – покушао је Амик са романтичном варијантом.


Више га нико није слушао

- Значи да јесмо овде јер нисмо нигде – убацио се Mister New Wave коме су варвари политике још стругали кроз мозак. – Као балони који немају тежиште...


- Политика је више ветровита него сидровита – полумудро је прозборио Амик, али то више нико није разумео. Или није желео да разуме.
- Звекетава част за малу власт! – убеђено је проговорила Златана, напућила усне и најзад, сасвим слободно, положила своју глатку, савршену руку на топлу мишицу ка5ана.
Ка5ан 55 гануто је пољубио њену надланицу и нешто шапнуо, само за њу. Звучало је као



- Доста је овог декамеронског живота – подвикнуо је Раде, правећи се да не види Златану и ка5ана. – Свуците те маске Бокача, Карвера, Пељевина... Време је да се пут путује, ником не казује...
- Ни тамо није боље – смирено је проговорио Прекобарац. – Живео сам у оба система вредности – и то више не могу да заборавим...


- ... и побегао сам из оба. То је било ослобођење!

- А ја сам се јутрос попео на врх Јужне Капије... – почео је Раде.
- Опет си прескочио спавање и доручак – убацио је Амик и прекорно погледао Прекобарца.
- Не гледај га, и он је био са мном. Придржавао ме је оним његовим чаробним штапом... А горе, и свуда около, све је већ било зачарано... Светлости. Даљине. Плаветнило. Празнина... Викнуо сам:

- ЈАААаааа! ЈАааа сам ОООооовдЕЕЕеее!!!



ОВДЕееее! – одазвала се Празнина. – ОоовдЕЕЕеее...

– Што дајеш, то и добијеш! – објаснила је Златана и присно гурнула своју хладну руку у широки џеп ка5анове пелерине.

– Да, путоваћемо – сетно је закључио Прекобарац. – Миксаћемо простор и време, али празнина... Празнина ће се увек ширити пред нама...


(Биће још наставака, ко издржи 1002 екрана, водим га на пиће...)

Миливој Анђелковић

Следећи наставак > 19. Пут путујемо, о себи казујемо... (19. наставак) 30.11.09.
http://vizant.blogspot.com/2009/11/19.html


7.11.09

ВизЕлИнКа Кал. 9: ТОЧАК СМРТИ (међунаставак визуелног романа)

ВизЕлИнКа Калибар 9 ???
То у потпуном тексту значи
Визуелно-електронска интерактивна прича на 9 екрана
а може и Визуелна линк прича на 9 екрана,
или присно скраћено ВизеЛинка 9; а зове се

ТОЧАК СМРТИ

Са родитељима се посвађао због девојке: «Намигуша», тврдили су. «Није за тебе».
Љубав га је удаљила и од другара, није више имао времена за њих. Журке на којима су се сусретали пратиле су «добронамерне» опаске о њој и њеним бившим које су у њему распалиле вулкан љубоморе.
- Хоћеш ли списак? – питала је. – Које позе? Колико пута?
- Флертујеш – покушао је да објасни. – Изазиваш и дајеш им наду...
- Па нисам у манастиру. Или, можда, јесам?
Није била, наравно, и онда је постала ћутљива, па нервозна и напрасита...
Када га је оставила, повукао се у себе. Престао је да излази и посветио својој старој, запостављеној љубави – електроници.
Смиривао га је прецизан и стрпљив рад повезивања апарата и стварање нових који су у себи носили зрно деструкције – љубавна освета је пренета на виши, симболични план.
А онда се нашао на прагу огромног, ненаданог открића: направио је Точак Смрти!


Било је то опијајуће осећање седети у соби и преко екрана усмеравати невидљиву енергију чије су искре дугиних боја откривале лепоту ужаса и лакоћу смрти.


За пробу потаманио је све пацове у околини. Точак Смрти је радио тако прецизно и неодољиво успешно да му се кожа јежила.
Није могао да верује, већ после неколико дана је посумњао да је све само сањао. Пробао је поново и оба чопора паса луталица који су терорисали крај нестали су у диму и ситним пламеновима. Као да је неко укресао десетину упаљача. Пуф!!! – и није их било...
Када је локална банда опљачкала оближњу продавницу, почео је да их вреба и сакупља податке о њима: ко, где, када, како...
Заборавио је да живи у крају у коме се зна не само шта радиш, већ и шта мислиш и намераваш. И, једног дана...
Они су били бржи. Искуснији, неоптерећени обзирима, суровији. Морао је да ради за њих. Моћна енергија његовог Точка Смрти обављала је срамотне задатке уклањања непожељних, елиминисања старих чији су наследници богато плаћали услугу, ликвидације пратњи новчаних пошиљки...
Када се банда окупила да подели велики плен, искористио је тренутак непажње и осветнички, осећајући се као спасилац човечанства, упутио је Точак Смрти на њих.

Све се претворило у дим, на месту састанка остао је само понеки искривљени, полуистопљени новчић.
Сутрадан, посетили су га командант најближе касарне и шеф полиције.

- Све зна-мо... – цедио је слогове генерал. – Поседујете, хм... хммм... ван-земаљ-ско о-ору-жје... Направили сте го-ми-лууу прекршаја... Укупно, 101 година зат-во-ра... Али, ако...
- Ако је то било у служби војне одбране – бодро је наставио шеф полиције – правда је немоћна. Она је тада на вашој страни. И нема шта да ту тражи...
- Размислићу – обећао је. – Имам две алтернативе, обе примамљиве...
Предвече, после вишемесечног ћутања, телефоном се јавио отац.
- Што је било, било је – објавио је веселим гласом. – Две генерације; вечина прича... Него, сетих се недавно, јесам ли ти причао да сам одувек желео да радим у војсци? Униформе, параде, ордени, повластице и погодности...
Онда су на врата хрупили другови.


- Шта је са тобом? – галамили су. – Нигде те нема… Дај, дођи, не знаш шта пропушташ… А она, твоја, стално се распитује за тебе…
- За мене? – изненадио се.
- Ма, зачарао си је, брале. – Имаш неку моћ, шта ли…
- Моћ? Ја? – запитао је.
Увече, дошла је његова бивша девојка. Нимало збуњена, отресита и насмејана.

- Бићу са тобом – обећала је. – Растајање је врста смрти. А ја хоћу да живим. Са тобом.
Одбио је и закључао врата за њом. Умри, помислио је. Као што сам ја умро.
Искључио је телефон, звоно на вратима. Осамио се.
Путеви су отворени и слободни, одлучио је. Изграђени су за путовање. Па, идемо, чудовиште моје...
Спаковао се, сместио и покренуо Точак.
Ништа.
Проверио је све контакте, распореде, везе.

Опет ништа.
Чудовиште више није радило.
Сетио се криминалаца, војске, полиције, оца, другова, девојке... Ко је од њих раскидао фино ткање догађања? Чије потребе, жеље и емоције су биле јаче од саме нужности?
Када то, једном, сазна, Точак Смрти ће поново прорадити, али он више неће имати потребе да га покреће.

Миливој Анђелковић







8.10.09

Сачекуша у четвртој димензији (17. наставак)... и коментари

- Ово је било феноменално, момци – радовао се Амик. – Један успутни излет претворио се у серију сазнања и открића. Маглу смо разбуцали, део света осветлили. И видели Њу, у пуном размаху...
- Тројка се умножила у шесторку – додаде Прекобарац.
- Комплетирали смо екипу – објасни Раде. – Сада може покер, преферанс... Целоноћни или на устајање...
- Избегли смо четврту димензију – изјави Прекобарац. – Она све укалупи...
- Како избегли? – зачуди се Амик. – Простор-време се отварало за нас као да ради на фотоћелије.
- То су биле протодимензије – смирено одби примедбу Прекобарац.
Цитат

- Шта је онда четврта?
- Новац, господине Амик. Лова. Ђенге. У било ком облику. Новац свему даје коначне облике. А зато што су коначни, они су пролазни и сменљиви.
- Занимљиво – изјави 55 и значајно загледа Златану чија је пројекција седела на његовом крилу.
- Money? – упита MNW.
- Шушке, него шта – укључи се Раде. – Али нису оне најважније...
- То је нека нова теорија? – неповерљиво упита Амик
- Прастара – разочара га Раде - Најважнија је количина лове.

- Светски тренд! – потврди Прекобарац. – Класика. А онда долази постмортем... односно.... постмодерна варијанта. Новац је променио простор/време и створио свог клона – банкарство.
- Молим? – упита Амик.
- Банкарство као највиши стадијум простора/времена. Чули сте за ту изреку, зар не?
- Наравно. Али не у том облику.
- Банкарство мења облике откако је смакло Новац.


- Како то – смакло?
- Клон банкарства је ојачао, осамосталио се и Новац му је засметао. Упуцао га је у класичној сачекуши. Бомба у мотор, кратеж у обе ноге.

- Сведен је на ниво прапокретача и прогнан у сеф на Светој Јелени или тако негде. Банкарство је преузело све његове улоге и умножило их кроз картице, кредите, зајмове, отплате, годишње билансе, чекове....

- И то је новац...
- Јесте. Али непостојећи. Банкарство је зашло у протодимензију простор/време.


- Постало је флуидно, прилагодљиво свим ситуацијама и вечно!
- И невидљиво! – допуни Амик.
- Па, не баш. Повремено се појављује у сивим громадама.
- Сива економија?
- Она је његов важан, усисни пипак. Да усиса преостали новац у употреби.


- И да нам махне, као данас.
- Зашто нам маше? Нама није потребно.
- Али ми смо потребни њему. Ништа не сме да наруши хомогеност нове четврте димензије. То га чини нервозним...
- И ја сам то приметио – изјасни се Раде. – Ђенге полуде када су код мене, не могу да се скрасе...

Јужна капија је била пред њима, светлуцава у измаглици и Амик додаде гас. Стигли су кући.

Миливој Анђелковић

... И КОМЕНТАРИ
Амику је запевао мобилни и он га изненађено погледа:
- Наша авантура је постала безмало интерконтинентална. Јавља се Елеонора из Стокхолма и цитира Радета.
- Мене? – зачудио се Раде. – Да ли поздравља све у студију?

- Опет си гледао телевизију! – прекорео га је Амик. – Знаш Елеонору, песникињу, преводиоца и творца коктела Света Луција? Чувено “Лутхандер” пиво је бренд њене породице…
- Та Елеонора! – обрадовао се Раде. – Ћао, Ели! Света Луција ти је фе-но-ме-на-лнаааа! Прву чашу ћу дрмнути у твоју част! И, шта каже?
- Она додаје читаву песму на Радетову жалбу: "Ђенге полуде када су код мене, не могу да се скрасе..."
- Наравно! Ђенге и Света Луција увек изазивају емоције – сложио се Раде.



- Да чујемо песму Елеоноре! – затражила је Златана и замишљено се загледала у ка5ана 5ра 5ровића.
- Ево песме. Чујте:


НОВАЦ ЈЕ ЉУБАВ

Мој омиљени Кинез
криво ме гледа
жели да се етаблира
у Нобеловој барутани

У друштву самном
негативне поене добија
зато ме избегава

А када будем била богата
његове лепе косе очи
гледаће право
у моје богатство

Новац је љубав

Елеонора Лутхандер


Песму-поруку сви су саслушали у тишини и свако је имао нешто да каже.

Први је опет реаговао Раде: - Из Стокхолма, чак преко мора, а тако тачно! Са дивним насловом…
Златана се узбудила…

… али како, зашто, шта су урадили, рекли или порекли остали присутни и одсутни – биће у следећем наставку, у који ћете се и ви укључити…

Ако вам је директно јављање на «Коментаре» компликовано, и овде смо пронашли пречицу кроз мала врата: јавите се имејлом на
amika@verat.net- зато што долазите са препоруком, по традиционалном нашем и светском обичају, имаћете предност у објављивању.



ПС. Ако нисте приметили - А НИСТЕ јер је НОВОУПИСАНО,
визуелни роман "НАСЕЉАВАЊЕ ВИЗАНТИЈЕ"
добио је и поднаслов који гласи:

ВИЗУЕЛНИ ЕЛЕКТРОНСКИ РОМАН НА 1002 ЕКРАНА
или
УМРЕЖАВАЊЕ GOOGLЕ-а РЕЧИМА

Овлашним бројањем и проценом закључио сам да ових 17 наставака обухватају преко 200 екрана. Частим сваког ко ми јави тачан број екрана, а на крају, ако краја има, можда ћу и да их пребројим, да видим колико сам пребацио магичну Шехерезадину бројку.
Све преко 1001 екрана биће моје суверено царство - ако Шехерезада на то пристане...

Следећи наставак > 18. Убеглице, газде и шанкери – скидање маски (18. нас...

http://vizant.blogspot.com/2009/11/18.html